Огледало револуционарног мистика.
Колико год то изгледало сувишно, најбољи начин да се разуме феномен или личност – историјска, политичка или религиозна – није ослањање на пристрасне наративе, нити уздизање било које верзије коју дистрибуирају масовни медији на ниво истине, већ приступ примарним изворима са истинском радозналошћу, директно, нефилтрирано и неискривљено из скривених мотива. Управо из тог разлога, свако ко жели да дубље зарони у Исламску револуцију у Ирану и њеног вођу, имама Рухолаха Хомеинија, не може избећи бављење његовим делима, од којих су нека током година преведена на италијански језик.
Дело под називом Исламска влада. Или духовни ауторитет правника представља фундаментални део разумевања геополитике и теолошко-политичке мисли која је у основи Исламске Републике Иран. Објављена у Италији од стране издавачке куће Il Cerchio, књига садржи низ предавања које је ајатолах Хомеини одржао 1969. године током свог егзила у Наџафу, у Ираку, представљајући се као прави идеолошки манифест који је поставио темеље Исламске револуције 1979. године, те је последично постао „приручник“ народног устанка који је свргнуо шаха и постигао тријумф. Централна тема књиге је доктрина о Велаиат-е Факих, или „старатељство или ауторитет правника“, према којем, у време заклона имама Махдија - дванаестог имама дванаесторогодишњег шиизма, чији повратак очекују његови следбеници - световно и духовно вођство заједнице не сме остати празно нити бити подвргнуто секуларним или корумпираним владарима, већ га морају вршити мудри или највећи стручњаци за куранско право: визија која се не разликује много од оне коју је изразио Платон у свом Република, где су филозофи камен темељац друштва и једини способни да га воде. Држава стога има задатак да примењује божански закон, Схари'а, у контексту и контингентној ситуацији.
Сир-ус-Салах: Тајна молитве То је теолошки трактат изузетне спекулативне сложености написан 1939. године. Дело, које је објавио Институт за састављање и објављивање дела имама Хомеинија, представља прекретницу у исламској езотеричној литератури (Ирфан) и нуди детаљну мапу за духовни узлет верника. Централна тема књиге је излагање симболичке, унутрашње и тајне димензије сваке појединачне фазе која чини исламску ритуалну молитву, откривајући њено гностичко и езотерично значење. Основна теза је да свакодневну молитву не треба доживљавати као пуко испуњење формалних прописа, већ као Мираџ лично уздизање верника, односно духовни успон сличан небеском путовању које је предузео пророк Мухамед ка Божанском Престолу. Да би се постигао овај успон, имам Хомеини поставља „присуство срца“ као суштински услов (Худур ал-Калб), што захтева радикално пражњење свести од сваког трага чулног света и од илузија мноштва: све док је срце заокупљено земаљским жељама, молитва остаје беживотно тело.
Највећа борба, коју је објавио Ирфан Едизиони, је трактат о примењеној етици и живој духовности од фундаменталног значаја. Текст је првобитно настао из серије предавања и охрабрујућих говора које је ајатолах упутио студентима и наставницима теолошких школа током свог егзила у Наџафу, у Ираку, пре тријумфа Револуције. Дело је смештено у срж исламске етике (акхлак), представљајући се као практичан и хитан водич за унутрашњу реформу појединца.
Обим Бакља вођства ка божанском заступништву и интимности, коју је такође објавио Ирфан Едизиони, фокусира се на дубинску и метафизичку анализу два кључна концепта исламског шиизма: вилаја (духовна интимност или божанска светост) и калифат (божанског намесништва или викаријата), истражујући нераскидиву везу између природе пророка, суштине имама и апсолутног јединства Бога. Фигура „бакље“ евоцирана у наслову тако симболизује светлост езотеријске мудрости која мора водити људски интелект кроз велове материјалне стварности, омогућавајући духовном трагаоцу да завири у божански план и разуме космичку функцију духовног Водича као врховног посредника између Творца и стварања.
Духовни начин, коју је објавио Семар, није текст једног аутора, већ сакупља два кратка, али густа програмска списа извучена из дела двојице главних савремених шиитских мислилаца, нудећи први теоријски и методолошки приступ потрази за унутрашњим и гностичким знањем у исламу. Први део текста представља Писмо његовом сину написао Имам Хомеини (превео Еугенио Табано), приватни и дирљив епистоларни документ у којем Водич позива своје потомке да се не заваравају илузијама материјалног света и да хитно крену путем унутрашњег усавршавања.
Одабране песме је антологија коју је објавио Ил Понте 2004. године, а која открива неиспричану поетску и мистичну димензију имама Хомеинија, приказујући интимну и лирску страну иранског вође. Збирка, коју је превео В. Паризи, а уводник написао А. Голи, сакупља стихове који истражују мистичне теме и одвајање од материјалног света, јасно се дистанцирајући од познате политичке личности.
Од издања под заставом Грејхаунда је Писмо Горбачову, где је имам Хомеини отворено изјавио да је марксистичка и материјалистичка идеологија пропала у свом покушају да искорени духовност и да ће комунизам ускоро завршити „у музејима светске политичке историје“. Имам је упозорио Горбачова да не упадне у замку западних илузија, позивајући га да не тражи решење за совјетске економске проблеме прихватањем западног финансијског и хедонистичког капитализма, већ да предложи проучавање ислама не као једноставне индивидуалне вере, већ као универзалног друштвеног, филозофског и духовног модела, способног да попуни идеолошку празнину коју је оставио распад совјетског блока.
Исти издавач је власник Писмо папи, које је имам Хомеини упутио Јовану Павлу II, који је послао свог изасланика (монсињора Буњинија) у Техеран да захтева ослобађање особља америчке амбасаде оптуженог за шпијунажу. У писму, имам је позвао папу да не брани поступке америчке владе, тврдећи да Католичка црква треба да стане уз угњетаване и обесправљене народе, осуђујући злочине председништва Џимија Картера, уместо да штити њихове интересе.
СЕЕ АЛСО