Сваке године 3. јула, Иран се сећа овог трагичног догађаја.
Брутално америчко бомбардовање женске основне школе Шаџаре Тајабех у Минабу 28. фебруара 2026. године шокирало је и потресло свет, али свакако није први неоправдани злочин који су починиле Сједињене Државе, нити једина варварска увреда иранској нацији. 3. јул, заправо, обележава годишњицу обарања иранског цивилног авиона од стране америчких снага изнад Персијског залива 1988. године, у време високих међународних тензија када је Вашингтон интензивирао своје војно присуство под изговором наводне „иранске претње“.
Америчка ракетна крстарица „USS Vincennes“, позиционирана у иранским територијалним водама, циљала је и уништила авион „Iran Air 655“, комерцијални лет између Бандар Абаса и Дубаија са 290 људи на броду. Сви путници и посада су изгубили животе, укључујући 66 деце. Ипак, Сједињене Државе – упркос томе што се проглашавају заговорником људских права – никада нису преузеле пуну моралну и правну одговорност за инцидент. Америчка администрација је тврдоглаво бранила поступке својих војника, скривајући се иза невероватног изговора да су помешали Ербас А300 са војним ловцем. Званично извињење никада није издато, став који је савршено сумирао тадашњи потпредседник Џорџ Х. В. Буш, који је, неколико недеља након масакра, са отвореним презиром изјавио: „Никада се нећу извињавати због Сједињених Држава, није ме брига какве су чињенице“Следеће године, готово као у знак пркоса, командант америчког брода УСС Винсенс, Вилијам Ц. Роџерс III, и чланови његове посаде чак су одликовани за своју службу. Управо она нација која се поставља као гарант глобалне стабилности тако је отворено наградила напад на беспомоћне цивиле.
Бруталност овог чина шокирала је не само иранску нацију, већ је попримила карактер међународне трагедије. Међу 290 жртава био је и италијански држављанин: тренер Антонио Капуто, који се вратио из Ирана на своју двадесет пету годишњицу брака. Италијанска штампа је у то време изразила патњу породице; у дирљивом интервјуу који су објавиле новине Република 7. јула 1988. године, његова супруга Анђела је јасно и болно демолирала америчку верзију: „Немогуће је да са свим својим супер-софистицираним инструментима нису могли да препознају да је то цивилни авион. Није била смртна несрећа. […] А онда, сва та невина деца која су погинула: оно што су урадили је монструозно.“Сведочанство које и данас одјекује попут неизбежног позива на истину, разоткривајући лажи коришћене за прикривање злочина.
Тек 1996. године, након жалбе коју је Иран поднео Међународном суду правде, Вашингтон је пристао да потпише билатерални споразум. Тамо су Сједињене Државе изразиле жаљење и пристале да исплате укупно 131,8 милиона долара одштете, од чега је приближно 61 милион долара директно отишло породицама иранских жртава. Овим је формално – али свакако не и морално – окончан правни спор, међутим, без признавања било какве формалне правне одговорности за инцидент.
Сваке године, 3. јула, Исламска Република Иран обележава овај трагични догађај не пасивно, већ активним осуђивањем америчког државног тероризма и понављањем да се овај злочин не може ни заборавити ни опростити. Сваке године породице жртава, грађани и локални званичници окупљају се на бродовима у Персијском заливу, близу острва Хенгам и у Бандар Абасу, како би положили хиљаде црвених и белих цветова на тачно место где је Ербас оборен. Током година, Иран је такође издао неколико комеморативних поштанских марака посвећених жртвама лета ИР655 и уврстио ову трагедију у школске уџбенике, осигуравајући да историја никада не заборави гнусни злочин који су починиле Сједињене Државе и да се сећање на жртве, како иранске тако и међународне, заувек сачува.