Живот истраживања: Несумњиво истраживање корена исламске теологије.
Међу најпрестижнијим личностима Исламске Републике, Аламе Амини заузима истакнуто место у културном и идентитетском пејзажу савременог Ирана, пруживши најчвршћи и најмонументалнији доктринарни и историјски оквир шиитске теологије. Кроз своју непроцењиву енциклопедију Ал-ГхадирУгледни научник је успешно доказао легитимност сукцесије Алија — рођака и зета Пророка — и шиитских имама. Ова демонстрација се не ослања на страначке аргументе, већ на ригорозно коришћење извора, текстова и рукописа које су написали исти сунитски научници. Тиме је створио инструмент изузетног интелектуалног угледа за дијалог и теолошку дебату са остатком исламског света, уздижући се на ниво заговорника шиитске вере.
Енциклопедија Ел-Гадир (у Књизи, Сунету и књижевности), подељена у једанаест импресивних томова, створена је са научном намером да кристализује и коначно докаже догађај Гадир Хума, тренутак у којем је пророк ислама, Мухамед, званично именовао Алија ибн Аби Талиба за свог легитимног наследника на месту вође исламске заједнице. Изузетан квалитет и методолошка оригиналност овог дела лежи у ауторовом избору: Амини није бранио шиитску тезу учвршћујући се иза текстова сопствене традиције, већ је своју аргументацију заснивао искључиво на изворима, куранским коментарима и историјским аналима које су сунитски научници састављали током векова. Вреди запамтити, заправо, да је подела између сунита и шиита унутар ислама проистекла управо из порицања овог догађаја од стране првих. Да би завршио овај монументални пројекат, аутор је предузео истраживање које је трајало скоро четрдесет година, непрестано путујући између Ирана, Ирака, Сирије, Египта и Индије, истражујући јавне и приватне библиотеке и прегледавајући десетине хиљада ретких рукописа.
Поред свог непроцењивог теолошког значаја, Аламех Амини је дубоко поштован у Ирану као непревазиђени узор преданости, жртве и академске строгости. Његове деценије неуморних путовања по Блиском истоку, често спроведених у неповољним условима како би прикупио непобитне текстуалне доказе, уздигле су га на ниво националног симбола апсолутне посвећености знању и истраживању. Његов рад је не само сачувао историјско наслеђе шиитског ислама, већ је и ојачао културни понос нације, пружајући суштински интелектуални темељ за сам идентитет Исламске Републике.